AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
Imamo samo jedan život i moramo znati koliko smo za njega spremni da platimo
Mesecima slušam diskusije o posledicama koje stres na poslu unosi u naše privatne živote i sve češće se pitam dokle ćemo se baviti ovom temom. Bez sumnje, mislim da je to veliko pitanje sa veoma ozbiljnim posledicama. Upravo zbog toga, o njemu ne bi trebalo da se toliko priča. Mislim, samo priča… i to tonom i intenzitetom koji spiralno jačaju već postojeći stres. Ovo su teme za malo priče a puno promišljanja i akcija koje nas evolutivno vode ka željenoj promeni. Ako ono što radimo govori glasnije od reči, čini mi se da tišina akcije vlada, a buka priče ne staje.
Naravno da postoji naš poslovni život. Naravno da postoji i naš privatni život. I, naravno, da imamo samo jedan život (dobro, nećemo sada o reinkarnacijama ?). I ako imamo samo taj jedan jedini život, kako to da se ponašamo kao da ćemo od njega dobiti drugu priliku da ponovo imamo 26 ili 36 ili 46 godina, 3 meseca i 5 dana? Koliko puta možemo da proživimo sadašnji sat?
U pravu su stari Grci: u istu (vremensku) vodu ne možemo dvaput ući.
Koliko god se mi opirali, poslovno i privatno se mešaju i uzajamno uslovljavaju. Rešavanje iznenadnog poslovnog problema ne mora sprečiti naš odlazak na roditeljski sastanak jer možemo biti spremni da platimo cenu profesionalizma i vratimo se u kancelariju da razrešimo situaciju – negde oko 21h. Istovremeno, misao o bolesnom detetu koga čuva komšinica nas toliko može opterećivati da i ne primetimo koliko toga nam je promaklo od prezentacije važnog poslovnog partnera. Naravno, naknadno “peglamo” situaciju i trošimo dodatno vreme za isti/stari posao razumevanja prave prirode poslovne ponude..
Mi ne parkiramo privatno ja ispred poslovne zgrade, koliko god nas neki ubeđivali da emocijama nije mesto na radnom mestu jer tu interesi vladaju. Isto tako, stres sa posla nosimo kući ukoliko ne umemo da napravimo prekid, tj. diskontinuitet između naših različitih uloga. Zvuči li nam poznato? – Nerazuman i zahtevan šef, koleginica nezainteresovana, klijenti uzdržani po pitanju plaćanja, a plata nedovoljna za hirove nezahvalnog tinejdžera čija razredna nam je upravo javila o kecu iz matematike. Kako se to naše derište uopšte usuđuje da dodatno kvari sliku života koji nam ne donosi ispunjenje? Ma samo da nam dođe kući….
Kao da nam je neko obećao da nam bezuslovno sleduje jednostavan i smisaon život! Nigde ne piše da će obavezno biti tako…. Smisaonost i jednostavnost se pojavljuju kada sebi pojasnimo šta želimo. Nikome ne bi trebalo da je stalo više od nas da nam bude dobro. Niko nema jači interes da pohvata isparane konce naših života, od nas samih…. Mi smo ti koji povezuju: a) ono što od života hoćemo, tj. koji smisao tražimo i pronalazimo, sa onim b) što radimo u vreme koje nam je svima jednako dato. Dvadeset četiri sata dnevno imamo svi, sedam dana u nedelji, 365 (+1 svake četvrte godine) dana godišnje. Dakle, smisaonost naših života je direktno povezana sa onim što radimo pre i posle podne. Uslovno rečeno – poslovno i privatno.
Drugi ljudi su deo naše priče čiji koncept mi sami kreiramo. Osim onih malobrojnih sa kojima donosimo zajedničke odluke jer one imaju zajedničke posledice, drugi ljudi ne mogu biti odgovorni za naše odluke o tome čemu posvećujemo vreme, u šta ga investiramo i kakve će ishode ovo što sada radimo imati na naše živote za 5 ili 10 godina. Drugi ljudi vode svoje, a ne naše živote. Mi biramo kako ćemo se odnositi prema sopstvenom poslovnom i privatnom životu.
Nedavno mi je koleginica ispričala svoj utisak dana, nedelje, meseca, a čini mi se – i godine. Utisak je toliko snažan zato što je bio poslednja “kap u čaši” koja joj je ukazala da otpočinje neki novi trend. Na razgovoru za posao, ozbiljno dobar i kvalitetan mladi kandidat im je, nakon serije odgovorenih pitanja o očekivanjima, odgovornostima i ovlašćenjima predmetnog radnog mesta, saopštio da mu je jasno da nisu dobar spoj jer mu zaposlenje neće doneti željeni kvalitet života. Zatečenim rukovodiocima koji u svakom razgovoru naglašavaju iznos prosečne plate u kolektivu, ova argumentacija se učinila kao početak pregovora o paketu finansijske kompenzacije, pa su razgovor usmerili ka toj oblasti.
Dobili su sledeći odgovor: “Nameravam da se uskoro oženim. Ukoliko bih prihvatio posao koji ste mi upravo opisali, u njemu ne bih mogao da uživam – jer bih mislio kada ću doći kući gde želim da budem nakon posla, niti bih mogao da budem opušten u kući jer bih razmišljao kako i kada ću stići da završim ono što volim da radim… Ovo radno mesto bi moralo drugačije da se koncipira da bi bilo atraktivno za one koji slično meni misle”.
Drugim rečima – balans između privatnog i poslovnog? Ne ograničavajmo temu; imamo samo jedan život i moramo znati koliko smo za njega spremni da platimo.
Sa osmehom na licu i mirom u srcu .
