AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
„Ukoliko nemate kritičara verovatno nećete imati ni uspeha.“
Koliko nas često “žuljaju” svi oni koji nam, uz manje ili više ustezanja, ili u potpunom nedostatku istog, daju svoje viđenje neke teme koja se tiče isključivo nas samih? U tu kategoriju spadaju i oni koji komentarišu rezultate naših aktivnosti u kojima nisu učestvovali. Čini se da je pozamašan broj ljudi koji su spremni da prodiskutuju, posavetuju ili bez pardona iskritikuju ponašanja i odluke onih koji, u svojim oblastima, imaju daleko bolja postignuća. Prisustvo kontinuiteta u dobrim rezultatima nije ometajući faktor za verbalno uključenje onih koji su akciono slabo uključeni. “To što se čini da im dobro ide nije razlog da im ja ne kažem šta sve kod njih ne ide dobro”.
Dok smo se možda ranije zavaravali idejama da su takva ponašanja karakteristična samo za naše krajeve, društvene mreže su nas po, tom pitanju, potpuno razuverile. One su, jednostavno, dramatično uvećale mogućnost da saznamo razmišljanja, preporuke i zaključke ljudi sa stavom, sa svih meridijana o aktivnosti i rezultatima kojima su slabo, tj. nikako doprineli. Koliko ljudi je spremno da se pozabavi životnim situacijama javnih ličnosti i da o tome izrazi svoj stav? Godinama pratimo da je kraj karijere za Federera, Nadala i Đokovića (o Mareju da i ne govorimo) tu negde, iza ćoška, zar ne?
Dok neki smatraju da javno izražavanje stavova po mrežama – uz povremena vređanja, pozivanja na pretke i razne pripadnosti – oblik društvenog aktivizma i zaštita slobode izražavanja, drugi su skloniji da u takvim potezima vide mešanje u poslove (ne)poznatih ljudi, bez odgovornosti za reč i bez odgovornosti za akciju, odnosno bez zavrtanja rukava. Realnost opisa je verovatno negde između, kako to obično biva.
Mene ove moderne navike 21. veka podsećaju na novi oblik balkanskih kafanskih rasprava u kojima se očas posla razrešavaju sva svetska pitanja, otpuštaju predsednici i biraju premijeri, a da se ni prst ne pomeri niti učini ijedan korak. U kafani su postojali samo komentari, primena sopstvene (dobro, malo i pozajmljene) logike i stavova, prezentacija “ključnih” (polutajnih) informacija i znanja, povezivanje do tada nepovezanog i, neretko, biserni uvidi u vezi konkretnih akcija (naravno, koje treba da sprovode neki drugi ljudi). Sve je moguće kada se bavimo tuđim ili našim životima iz pozicije kafanskog miljea, a šta su najčešći ishodi takvih aktivnosti? Globalni lideri ostaju tamo gde su i bili. Najbolji svetski teniseri odluke i dalje donose na osnovu promišljanja sa svojim najbližim saradnicima. E da, i Anđelina i Bred se još uvek nisu zvanično razveli.
U kontekstu izražavanja stavova na društvenim mrežama čini se da živimo u svetu koji je povezao dva nekada veoma, veoma, veoma udaljena koncepta: predviđanje o pet minuta slave za svakog pojedinca američkog avangardiste Endija Vorhola i neobavezujući karakter kafanske pameti… Rezultat ovog melting pot-a možemo da pratimo na dnevnom nivou: svako može da se oglasi i izrazi svoj stav po skoro svakom pitanju.
Lajkujem. Hejtujem. Napišem i odpišem. Ocrnim. Ponekad pohvalim. Želim da ljudi znaju da imam stav, da se moj stav komentariše. Da drugi vide da sam aktivan, kad ja već mislim da jesam. I da je to dovoljno…
Pretpostavljam da bi prethodno napisano bio komentar cinika. Ja pak mislim da je ovaj naš 21. vek najbolje doba za život i da nam pojedinačni glasovi mase sa društvenih mreža, za razliku od kafanskih mudrolija, mogu doneti značajne pomake. Čak i to što znamo da je neretko potreban značajan mentalni napor da bi se određenom broju komentara mogla pridodati karakteristika dobronamernih, njihovo prisustvo ne bi trebalo da zatamni sjaj postojanja onih koji su mudri… ili duhoviti… čak i mudro duhoviti…
Dok su ranije ljudi išli u kafanu da im prođe vreme, danas vremena za gubljenje nema, pa su i reakcije javne, brze i direktne. Iako pre nekoliko godina nisam mislila da će to biti slučaj, želim da zahvaljm milenialsima i onim starijim generacijama koje su svesno ili nesvesno prihvatile globalizacijske fenomene na skraćenju dugih priča, na kratkoći i preciznosti poruka koje vrcavo “sevaju” iz komentara različitih formi.
Jednostavno rečeno, hvala društvenim mrežama što su ubrzale izdvajanje žita od kukolja jer više nisam spremna da slušam priče od Kulina bana. Kadgod se broj epskih naratora u mom okruženju uveća, osmeh mi na lice smeštaju jednostavni projektili koji vraćaju temu tamo gde joj je mesto. Zato – neka kritikuju, jer pomažu; dogod su im komentari kratki i relevantni ima “mesa” u onome što pričaju. Pametni ljudi tako, na osnovu podeljenih izjava drugih (koje verovatno na drugi način ne bi imali prilike da čuju) brže mogu da steknu nove uvide i na osnovu njih, donesu adekvatne odluke.
Brzina razmišljanja kojoj težim je kao haiku ajvar. Nekoliko redova koji opisuju dugotrajni proces nastajanja najlepšeg ukusa sa ovih prostora.
