Jedna sasvim obična organizaciona priča

AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD

“Na svetskom nivou, zapanjujućih 87% zaposlenih nisu uključeni u svoj posao”

Gallup

Do odlaska na porodiljsko bolovanje Jovana je imala posao svojih snova koji je obavljala sa velikim radnim elanom, predano i efikasno. Tokom njenog jednogodišnjeg odsustva u organizaciji su se dogodile velike promene, o kojima su je kolege redovno obaveštavale objašnjavajući da im se dešava “zemljotres sa mnogobrojnim naknadnim tumbanjima”. U praksi, novi vlasnik je, sa namerom primene sopstvene poslovne strategije, postavio Upravu čiji su se članovi silovito latili posla sprovođenja promena. Silovito je značilo da novi, daleko viši prodajni rezultati treba da se dese bez značajnihi novih ulaganja, uz dodatno angažovanje zaposlenih. Pritisak koji su zbog novih, pred njih postavljenih poslovnih ciljeva zaposleni osetili, velikim delom je zanemario pogled na dobre strane koje je promena donela. Bilo ih je, i uglavnom su bile finansijske – individualizovani sistem nagrađivanja po doprinosima je ojačan dodatnim bonusima. Međutim, uprkos tome, prepričavanja negativnih primera, incidenata i komentarisanje postupaka i ponašanja menadžmenta su odnela primat. Bez previše udubljivanja, u svakom potezu se pronalazio razlog za kritiku.
Firma stvarno više nije bila ista, a to se, dakle, najbolje videlo u pričama koje su dominirale po hodnicima i kancelarijama. U njima su upadljivo nedostajale reči zajedništvo i poštovanje jer je baš svaka tražena nova aktivnosti bila podložna cinizmu, zluradim komentarima i, jednostavno rečeno, ogovaranjima.
Upravo su te priče na Jovanu najviše uticale po njenom povratku. Krajem drugog dana je već u potpunosti razumela da joj je ista ostala samo radna knjižica. Sve ostalo u njenom okruženju se promenilo: od radne jedinice, rukovodioca, zajedničkog sedenja, definisanih ciljeva… pri kraju druge nedelje suprugu je saopštila da se oseća kao Alisa u zemlji čuda koju svet ne zbunjuje kroz iskrivljena ogledala nego kroz iskrivljene glasove. Krajem prvog meseca bila je potpuno iznurena – ne toliko od uvećanog obima posla, koliko od neke čudne energije koja je dominirala nekada poznatim prostorima.
Krajem drugog meseca, kao zaposleni sa najvećim doprinosima rezultatu preduzeća, menadžmentu je iznela sopstvenu “dijagnozu” stanja u kolektivu: zaposleni su usmereni na međusobne odnose umesto na klijente. Oni nisu uključeni u posao, oni se bave sobom i kolegama. Predložila je i “terapiju”: intenzivni rad na uspostavljanju poverenja i pravila koja su obavezujuća za sve. Drugim rečima, tražila je da menadžment definiše vrednosti kojih će se svi pridržavati. Rukovodioci su gotovo trenutno dali odgovor – pokazali su joj prodajne rezultate koji su jasno pokazivali željeni procenat rasta. To su vrednosti. To je ono za šta se oni zalažu. Sve ostalo je manje bitno. Imamo kvartalne rezultate, znači zaposlenima su naši uslovi OK. Organizacione priče i prepričavanja su za nas besmisleni. Potpuno nevažni. Neka ogovaraju, to govori o njima. Amen.

Jovana je shvatila da šum koji čuje u sistemu nije prolaznog karaktera, Krajem trećeg meseca je dala otkaz, iako još uvek nije bila sigurna da je pronašla novi posao. Od vlasnika malog preduzeća koji je bio njen potencijalni poslodavac je tražila probnu nedelju – želela je da čuje šta o međusobnim odnosima, gazdi, klijentima, poslovnim ciljevima, pričaju zaposleni. Dobila je carte blanche, otvorena vrata da razgovara sa zaposlenima i klijentima, pregleda dokumentaciju preduzeća, razmotri organizacione ciljeve.

Sedam dana kasnije, rekla je DA. Dogovor je overen pružanjem ruke.
Njen prethodni poslodavac u sledećem kvartalu nije imao rast, a u onom nakon toga je imao pad…

Povezani tekstovi