Ovakav trend, naravno, privlači novopridošlice. Kako u svetu, tako i u našim krajevima, broj koučeva neprestano raste zato što je potreba za njihovim uslugama u stalnom usponu. Takođe, baš kao i u svetu, i u našim krajevima, široko prisustvo koučeva na društvenim mrežama čini da oni postaju sve vidljiviji, njihovi zapisi komentarisani i zbog toga čitava profesija izložena kako pozitivnim, tako i veoma glasnim negativnim stavovima.

Ako sam dobro primetila, upravo nam se dešava značajno ismevanje jedne ozbiljne aktivnosti kakav je koučing; uglavnom stoga što trenutno ne postoje ulazne barijere za bavljenje ovim poslom. Svako ko završi koučing obuku, bez obzira na njen kvalitet i trajanje, može da se deklariše kao kouč. Interesantno, čak i ako pojedinac ne završi obuku, a oseća poriv da se samoproglasi koučem jer veruje da to ume da radi, može bez ikakvih posledica to može i da učini. Umesto profesionalne edukacije, korisnija su mu/joj znanja iz oblasti funkcionisanja društvenih mreža i self-marketinga – i biznis može da krene!

Ako bi mi bilo do vrcavosti, onda bih asocirala da je ovakvo stanje stvari nalik mogućnosti da od stjuardese u avionu čujemo nešto poput: „Poštovani putnici, današnjim letom upravlja kapetan X koji nije baš pilot, ali veruje da to može da bude. Uživajte u letu.”

Ipak, nije mi do vrcavosti, niti do neslanih šala. I sama bih, u ovakvim slučajevima, rekla NE koučingu. Prodaja „leptirića i cvetića”, tj obećanja bez uporišta, koji su veoma prisutni kod, u suštini, nestručnih i/ili samoproklamovanih koučeva, ne postoje u delanjima profesionalaca. Svrha rada kouča je da podrži promenu i kretanje u željenom smeru, do dostizanja unapređenijih rezultata. Koučing je direktno povezan sa ličnim učenjem i uvidima koji vode do novih akcija koje, nadalje, vode do drugačijih rezultata koji, kasnije, mogu da dovedu do značajne promene kvaliteta života. Iz svega navedenog sledi da je dosledno, uporno i dobronamerno (DUD) vođenje procesa koji olakšava promenu, od ključnog značaja za ekspertizu. Tu jednostavno rečeno, nema prodaje magle jer se traže i mere rezultati.

Verujem da je olako obećana brzina kojom nastupaju nedovoljno obučeni i neiskusni koučevi posledica necelovitih obuka, koje svoj kredibilitet neretko baziraju na članstvu u asocijacijama koje ni same ne predstavljaju relevantan faktor na svetskoj pozornici, što polaznici ne moraju u prvi mah da razumeju, poneti rastućim mogućnostima biznisa koji im prezentuje treneri orijentisani na prodaju svojih usluga. Uspešnost, domet i trajnost kasnijeg delovanja novoobučenih koučeva će jasno demonstrirati meru ostvarenih namera i interesa onih koji su ih u ovu delatnost i uveli.

Društvene mreže čine da amaterizam postane vidljiv. Ovo naročito važi za oblast životnog koučinga (life coaching), za koji se trenutno, ako mi se dobro čini, vezuju skoro isključivo loše konotacije. Poslovni (business coaching) je u nešto drugačijoj poziciji, uglavnom zbog toga što klijenti imaju izgrađeniju svest o dobrobitima koje ova metodologija može doneti profesionalnom i ličnom razvoju zaposlenih.

Kao profesionalni kouč sa dugodišnjim iskustvom znam da je reč o poslu koji zahteva značajan nivo posvećenosti i čija je misija, jednostavno rečeno, da pomogne pojedincima i timovima da pronađu ono što oni misle da nemaju. Ili kako International Coach Federation (ICF) najrespektabilnija i najveća svetska asocijacija koučeva, koja je uspostavila zlatni standard za struku, definiše koučing: partnerstvo sa klijentima u kreativnom procesu koji izaziva način razmišljanja, što podstiče razvoj sopstvenih ličnih i profesionalnih potencijala.

Čim zađemo u oblast razvoja potencijala i skrivenih (i manje) skrivenih moći pojedinaca, postaje jasno zašto je za DA koučingu neophodna provera kompetentnosti onih koji proces promene treba da podrže. Svako može i treba sam da proceni koliko mu je do boljitka stalo, pa da se nakon toga uputi ka onome čije dobre namere i ekspertizu može da proveri i potvrdi kroz sertifikaciju u respektabilnim asocijacijama među kojima ICF prednjači.
Jer bolje je da ne poveravamo svoje životne odluke pilotima koji to nisu. Za to nam nije kriva profesija, sami smo izabrali da im verujemo da znaju šta rade.

A jednostavno smo mogli i da izađemo iz aviona. Ili da kupimo kartu kod pouzdanog prevoznika.