AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
Ispravi kicmu, razmrdaj telo, promeni izraz lica, nasmej se i daj nekom povod da ti uzvrati osmehom
Jedan moj poznanik se pre nekoliko meseci suočio sa, kako je nazvao, ličnom propašću kada je razumeo da se složio sa komentarom da kada dodirnemo dno “na njemu možemo i dalje sedeti i ležati”. Umesto da razmišlja o putu naviše, umesto da traži opcije i najefikasnije rute penjanja, shvatio je da se duži period aktivno bavi ostajanjem na dnu. U stvari se veoma uplašio da je počeo da, na iskrivljen način, uživa u tome da se oseća loše.
Onda je uradio nešto čemu se do tada intenzivno i grohotom smejao. Uzeo je beleške sa seminara ličnog razvoja koje njegova sestra posećuje i u sedam dana pročitao tri knjige iz oblasti. Tražio je savet kako da se popne gore, negujući svoj cinizam: “Kad sam već na dnu, dozvoljeno mi je da razmišljam kao očajnik i da sledim ove limunada savete”.
Izabrao je jedan i otpočeo da redovnom primenom. Tri do pet puta na dan je, ničim izazvan, odlazio da toaleta i gledajući se u ogledalo, “vežbao” dok se na njegovom licu ne bi pojavio iskreni osmeh. Na početku je traganje umelo da potraje; otpor je bio jak. Tokom druge nedelje je shvatio da se vreme skratilo, a par nedelja kasnije nije ni morao da odlazi do ogledala. Dovoljna je bila samo misao…
Pitala sam ga kako je znao da je osmeh na njegovom licu iskren? Koji je osmeh tražio? Kako je bio siguran da je pravi? Odgovorio je da je znao da je to taj, kada bi se u njegovim očima pojavio onaj vragolasti odsjaj. Dok mi je to govorio, osmeh se širio njegovim licem i očima . Delovao je iskreno srećno, i to bez nekog posebnog razloga koji bi mogao da navede.
U njegovom životu su se u međuvremenu desile promene; ni u jednoj oblasti spektakularne i svuda pozitivne. “Bio sam u podrumu, sada sam na drugom spratu. I dalje u istoj zgradi, samo na komfornijem mestu. Sve je manje-više isto, samo ja nisam. Nemam pojma šta se desilo, a jeste”.
Desilo se to da kada se u produženom periodu ne osećamo dobro, naše telo počinje da zaboravlja kakav je to osećaj. Kriterijumi “prihvatljivog” nam se menjaju, nesvesno pristajemo na manje od stvarno dobrog za nas. Dan po dan, blagi put na niže i mi smo, nakon izvesnog vremena, u telesnom stanju kome je potrebno podsećanje na zaboravljeno. Kada bismo sami sebe gledali sa strane, videli bismo da smo (malo) pogureniji nego ranije, da (malo) sporije hodamo, da se (malo) manje smejemo. Da postajemo ili smo već postali, senka naših potencijala za sreću.
Naravno, za sreću je potreban razlog, kažemo sami sebi. Novi posao, veća plata, okrečeni ili veći stan na boljoj lokaciji, princ na belom konju, 10kg manje, 15 dana na Baliju, nove cipele, itd. Za sreću je potrebno ispunjenje kriterijuma sa liste koja se može konstantno proširivati.
Ispada da su nam za sreću potrebni razlozi. Kao da bez ispunjenja x, y, z mi nemamo pravo da se osećamo dobro. Biću srećna kada se zaljubim. Biću zadovoljan kada otplatim kredit. Biću srećan kada postanem šef.
A do tada? Na kom se čekanju nalazimo do tada?
Na spuštajućem čekanju. Onom koje vodi ka podrumu.
Jednostavno rečeno, mi već imamo najvažniji razlog da se osećamo dobro – probudili smo se jutros. Evo, imamo i priliku da čitamo ovaj tekst, pogledamo oko sebe, protegnemo se i osmehnemo. Mi smo razlog za sreću. Mi sami smo najveći razlog.
Vidim da je sada moj poznanik malo manjik cinik po pitanju ličnog razvoja i limunada saveta. Verovatno zato što se uplašio, iskreno sa sobom porazgovarao i izabrao put na kome će nešto da radi, a ne da se samo žali i zakukava.
Izabrao je savet za koji intuitivno znamo da je plodonosan – ispravi kičmu, razmrdaj telo, promeni izraz lica, nasmej se i daj nekom povod da ti uzvrati osmehom ?.
Krenimo uzbrdo. Ili još bolje, pozovimo taj lift koji od našeg vodi ka tuđem osmehu.
