Dilema
Velika dilema dovodi do dva važna pitanja:
1. Da li je NLP (Neuro lingvističko programiranje) oruđe komunikacione manipulacije?
2. Da li nam razumevanje povezanosti između neuroloških procesa (“neuro”), načina na koji se izražavamo rečima (“lingvističko”) i kako izaberemo da se ponašamo nakon određenog iskustva (“programiranje”) pomaže da ostvarimo ono što želimo ili ne?
Na prvo pitanje odgovor bi trebalo da bude jednostavan: “uslovno DA i svakako NE”. Na drugo, još jednostavniji: “Da, razumevanje pomaže i nije dovoljno. Bez aktivnog rada na unapređenju načina na koji komuniciramo sa samima sobom i drugim ljudima, do rezultata ne dolazi.”
Rečima Alberta Ajnštajna: “Naučite pravila igre. I onda je igrajte bolje od drugih ”.

Način razmišljanja kao obrazac ponašanja
NLP je model interpersonalne komunikacije koji je primarno usmeren na odnos između uspešnih obrazaca ponašanja i načina razmišljanja koji iza njih stoje, a čija je namera da obrazuje ljude o samosvesti(razumevanjusopstvenogkaraktera, osećanja, motivaiželja) i efektivnoj komunikaciji. Poznavanje sebe i uverenje da uticanjem na sebe najbolje možemo uticati na druge je poluga koja “otključava” naše potencijale. Otud reč “programiranje” u ovoj složenici – jer mi sami biramo kako ćemo doživeti određenu situaciju (ne)uspeha: kao privremenu etapu ili kraj puta.

Oni koji “razmrdaju vijuge” da bi kreirali željeni scenario, koji se usmere ka ostvarenju sopstvenih ciljeva, najčešće su oni koji i preuzimaju odgovornost da primete kada ih nečiji “saveti”, postupci ili ideje skreću sa puteva koji ih vode ka željenom

Način razmišljanja koji podržava NLP i tehnike koje iz njega proističu i postoje da bi oni koji žele da izađu iz kruga u kome se vrte, sopstvenim razmišljanjem uspeli da pronađu više opcija za razrešenje neke situacije. Ako je za postizanje ovog cilja potrebno da NLP tehnikama “manipulišemo” u željenom, tj. pozitivnom smeru – onda svakako to treba i da uradimo. Šta je negativno u podršci klijentu koji želi da prevaziđe, parališući strah od javnog nastupa? Da li klijent, par dana kasnije,nakon što je uspešno prezentovao svoju poslovnu ideju, i direktno i jasno odgovorio na postavljena pitanja, promenu sopstvenog ponašanja – nedostatak treme i straha – vidi kao posledicu (negativne) manipulacije koju je nad njim neko sproveo? Ne verujem; pre će biti da se pita zašto je nepotrebno verovao da je za njega javni nastup nemoguća misija…
Još čekam da sretnem nekog ko dobro zna šta želi da postigne, da uopšte spominje (a kamoli nadugačko razmatra) ideju da neko drugi može na njega da utiče do granice manipulacije.
Oni koji “razmrdaju vijuge” da bi kreirali željeni scenario, koji se usmere ka ostvarenju sopstvenih ciljeva, najčešće su oni koji i preuzimaju odgovornost da primete kada ih nečiji”saveti”, postupci ili ideje skreću sa puteva koji ih vode ka željenom. Jasnoća željenog, kombinovana sa spremnošću da se isprobavaju različite metode približavanja cilju nadvladavaju “negativne moći” drugih.
Zdravorazumski rečeno – manipulacije drugih nad nama nema kada znamo šta želimo i može je biti kada ne znamo šta želimo ili željeno izgubimo iz vida.
Manipulacija nad samim sobom je sasvim druga priča.
Čak i kad mislimo da tačno znamo šta želimo, možemo se susresti sa sukobom velikih razmera koji nam priređuje naš najljući neprijatelj – onaj koji nas posmatra iz ogledala.
Ono što sami o sebi i sopstvenim sposobnostima umemo da kažemo sebi i drugima, (što reče narod) “ni pas sa maslom ne bi pojeo”. Izuzetno smo kreativni u samo-miniranju do granica manipulacije. Veoma smo uspešni u samo-trovanju da je nešto za nas nemoguće.

Hajde da priznamo: kako sami sebe blokiramo?
•• Talentovani smo da “pasivno” govorimo strane jezike (“Sve razumem, ne mogu/ne umem da se izrazim”) i nikada ih stvarno ne progovorimo.
•• Nedostaje nam jedan ispit do diplome. Onaj koji je jako teško položiti.
•• Dva (pet, sedam) kilograma smo udaljeni od idealne težine. To nam je u familiji.
•• Sa onim klijentom nikada nećemo uspetida zatvorimo posao.
•• Jedan razgovor nas deli od željenog unapređenja ili otpremnine. Ne usuđujemo se da ga obavimo jer “znamo” da iz njega neće izaći dobar ishod za nas.
Sa ovakvim unutrašnjim govorom, kakav spoljašnji rezultat možemo da očekujemo? Kakvo dobro može proisteći iz misli koje nisu podrška za akciju, već je miniraju? Kako to da smo ubedljiviji u negativnom samo-govoru nego u pozitivnom?
Najčudnije od svega je da se čudimo što nemamo energiju za akciju. Kako da je i imamo kad smo se programirali na loš i/ ili polu-rezultat? Misli koje “gajimo” (neuro), način na koji sa sobom pričamo i kako se drugima opisujemo (lingvistički) – mi sami smo hodajući primeri nesvesne primene negativnog programiranja.
Hvala na pitanju, neprijatelji mi nisu potrebni – imam sam(a) sebe. Da se trujem, ograničavam, sputavam i ubeđujem šta sve ne mogu da postignem jer ima dovoljno pravih i realnih razloga za to: ekonomska kriza, nedostatak (para, podrške, ljudi, pravne države…), politička situacija (kod nas, u regionu, Evropi, na globalnom nivou…), itd.
Razloga uvek ima; dovoljno za više od jednog života. Kako racionalnih tako i neracionalnih.
I dogod smatramo da imamo više od tog jednog života, imamo vremena da ga trošimo na opravdavanje ispravnosti odluka o ne-kretanju, zasnovanih na mnogobrojnim razlozima koji nas sputavaju u ostvarenju onoga što bi bio neki bolji život za nas.Usmerenost na negativno, zaustavlja našu neurologiju da primeti one druge, dobre razloge za pokretanje.
Kao što napisah ranije – još čekam da sretnem nekog ko dobro zna šta želi da postigne, da uopšte spominje (a kamoli nadugačko razmatra) ideju da neko drugi može na njega da utiče do granice manipulacije. Oni koji znaju šta žele, prvo pospreme misli u svojoj glavi…
Odatle počinje pravi i delotvorni NLP: od prepoznavanja onog što nas sprečava i aktiviranja onoga što nas pokreće. Od komunikacije sa samim sobom.