fbpx

Moderno doba olakšava životarenje, a otežava život

AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD

“Pravo pitanje nije da li mašine razmišljaju, već da li to ljudi rade”

B.F. Skinner

Živimo u konceptualnim vremenima, u kojima ekonomski i tržišni zahtevi trenutno najprofitabilnijih industrijskih grana traže radnike koji znaju kako da koriste kreativniju, odnosno desnu stranu mozga. Ovim zahtevima predhodila su skoro dva veka intenzivne industrijalizacije (XIX vek), praćene informacionim dobom (XX vek), u kojima je dominirala upotreba levog – racionalnog – mozga.
Možemo stoga reći da smo, civilizacijski gledano, od ekonomije zasnovane na leđima i mišićima (poljoprivreda), preko ekonomije zasnovane na racionalnim rešenjima i analizama (industrija i informatičko doba), uveliko uplovili u vremena koja od nas zahtevaju razumevanje nejasnih parametara današnjice, kao i čitanje još neizvesnije i teško predvidljive sutrašnjice.

Kako kaže Danijel Pink, autor bestselera “A Whole New Mind” (2006): “Mašine su dokazale da mogu da zamene leđa ljudi u prošlosti. Sada nove tehnologije dokazuju da mogu da zamene levi mozak”.

Ova tvrdnja, makoliko istinita bila, ne odslikava brzinu kojom se desio najbrži tehnološki razvoj u istoriji – onaj koji nas je zahvatio od druge polovine XX veka. Taman kada su se naše mame i bake navikle na mašine za pranje veša i sudova, dobili smo pomagala koja čudnovato efikasno i efektivno organizuju naše životne i poslovne aktivnosti. U fotografske albume su otišle slike mnogoljudnih knjigovodstvenih odeljenja u preduzećima sasvim osrednjih veličina. Kupovina avionskih aranžmana, rezervacija hotela, apartmana, čak i privatnih stanova u gradovima sa druge strane zemaljske kugle postali su jednostavniji i brži od odlaska na pijacu ili u obližnji supermarket.
Lakoća dostupnosti željenog otežala je naše živote jer nam je nabacila odgovornost za korišćenje “oslobođenog vremena”. Sada kada softveri zamenjuju čitave nekadašnje službe, gde se zapošljavaju oni koji su se za te poslove školovali? Koliko brzo su oni sami primetili da je trend nepovratan i da zahteva pronalaženje nove primene njihovih znanja? Takođe i da je pitanje pronalaženje potencijalnog posla samo njihova odgovornost, tj. da se naglo uvećao broj pitanja na koja sami treba da nađemo odgovore?

Industrijalizacija je donela bes prema mašinama koje su “krale” radna mesta, pa su ih radnici uništavali. Ništa slično nije ni na vidiku u vezi sa trenutnim tehnološkim standardima koji, takođe, menjaju prirodu rada i ukidaju radna mesta. Moderni gadgeti ne izazivaju bes, već nešto poput nemoći – “Ono što su nam uradili mobilni telefoni i društvene mreže je strašno. A čovek danas mora da ih ima”. I onda nastavimo da lajkujemo, pratimo i učestvujemo. Paradoksalno, ispada da nam je moderno doba olakšalo životarenje, a otežalo život.

Oni koji stvarno razumeju zahteve modernih vremena nisu okrenuti spravama, već ljudima. Oni znaju da je empatija za sadašnja iskustva i potrebe tržišnih segmenata nužni preduslov za najveću valutu budućnosti: predviđanje potreba kojih još uvek nema, njihovo građenje i, najzad, pretvaranje u nužnost, tj. veoma masovnu potrošnju. Ko je, osim vizionara koji su znali da koriste svoj desni mozak, mogao da predvidi našu zavisnost od mobilnih telefona i tableta? Čak i oni koji su verovali u tu ideju toliko da su spremno uložili novac u razvoj projekata, nisu mogli da potpunom sigurnošću da odrede veličinu povrata na uložena sredstva. Osnivačima i finansijerima Google-a je bilo potrebno kraće vreme da svoju poslovnu ideju pretvore u proizvod, nego da pronađu poslovni model koji će obezbediti kontinuirani priliv gotovine. Kada su pronašli model adwords-a, poslovni ciklus je bio zatvoren (dok se neka nova potreba ne nadogradi na već postojeće navike).
Mogli bi da se složimo sa poslovnim mudracima: u vremenima u kojima ništa nije sigurno, najsigurnija budućnost je ona koju sami krenemo da stvaramo. Naravno, to je ona budućnost u kojoj na scenu stupaju oni koji traže racionalne odgovore da bi mogli da kažu da su ih dobili… i onda se okrenu nekim konceptima koje samo oni u tom trenutku razumeju.

Ne sekiram se, razumećemo ih i mi, kada dođe vreme da izvadimo novčanike, uz osmeh.

Povezani tekstovi