Nevidljivi sinhroniciteti ili zašto ti svet sugeriše da postaneš društveno odgovoran preduzetnik

AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
Master Certified Coach, MCC (ICF)

PREUZETO SA:
https://www.originalmagazin.com/

“Energija koja se pokrene javljanjem nade, kreiranjem vizije i prelaskom na konkretan akcioni plan ne ostavlja ravnodušnim nijednog učesnika i daje potpuni smisao ideji podrške zajednici.”

Krajem proleća i početkom leta 2014 sam se osećala veoma loše. Tačnije, mislila sam da sam dotakla dno i da gore ne mogu da budem. Tražila sam smer i put u novonastalim životnim okolnostima i nisam ih pronalazila. Bilo mi je jasno da, kao primarni donosilac odluka u porodici i preduzetnik, moram nešto da preduzmem.

Nisam imala slobodu da se osećam loše duži period: kada ja nisam dobro, sistemi na koje utičem (porodica i posao), po default-u, neće biti dobro.

Bilo je to vreme za traženje pomoći. Potražila sam preporuku i otišla na razgovor kod veoma stručnog i hvaljenog psihoterapeuta. Kući sam se vratila blago zbunjena i u boljem stanju.

Poboljšanje je poteklo od prepoznate potrebe da sama sebe povučem za uši i trgnem se. Ne znam šta je bio razlog – metodologija, terapeutski stil, moja očekivanja ili nešto četvrto, uglavnom sam shvatila da ću podršku za novo usmerenje morati da potražim na nekoj drugoj strani. Jednostavno rečeno, nisam ”kliknula” sa terapeutom.

Sutradan mi je u mail-box stiglo cirkularno pismo koje je moja drugarica Sanja Grubin, tada na poziciji direktorke Gradskog centra za socijalno preduzetništvo u Beogradu, prosledila na Google grupu HR mreža. U pismu se obraćala trenerima, konsultantima i koučevima koji bi bili zainteresovani da volonterski obučavaju i podržavaju korisnike usluga centra – invalidna lica, nezaposlene po raznim kategorijama, punoletnu decu izašlu iz domova, itd. Javila sam joj se u roku od nekoliko sati.
Jednostavno rečeno, ”kliknula” sam sa idejom volonterskog pružanja pomoći i podrške.

Koliko god ja tada mislila da mi je trenutno loše, palo mi je na pamet da ima onih koji se – možda – tako osećaju stalno. I ta ideja je prebacila fokus sa sopstvenog zapričavanja koje me je vodilo u pogrešnom smeru, na druge ljude i moju interakciju sa njima. Kao kod svih sinhroniciteta, naizgled nepovezane događaje koji su se desili u bliskom vremenskom rasporedu, spojilo je značenje koje sam im pridala.

“Nevidljivi” sinhroniciteti su tako postali vidljivi i Sanjin mejl mi je dao, tada tako potrebni, smisao. Jesen 2014. sam provela kao član ekipe koja se volonterski bavila razvojem preduzetničkih sposobnosti članova ”ugroženih” populacija. Naravno, bavila sam se i drugim redovnim životnim stvarima. Bez ikakve mistifikacije, aktivni rad u kome sam ono što znam, umem i mogu delila sa onima kojima bi to moglo da bude od koristi, bez drugog razloga (ili koristi) osim potrebe da ih podržim, pomogli su mi da razumem lekovitu vrednost davanja kroz aktivnost.

Čini mi se da sam oduvek finansijski i robno pomagala. Prelazak na akciju je za mene značio životnu prekretnicu: volontersko vreme posvećeno drugima, planiranje i realizacija treninga kao da sam plaćena, učinili su da na drugi način slušam, razumem potrebe i delam. Našla sam se izvan mog uobičajenog poslovnog miljea i, u situaciji u kojoj sam ja podučavala, jako puno naučila o drugima i sebi.

Pronašla sam i odgovore kako da izađem iz sopstvenog bedaka, shvatajući da mi baš loše stoji uloga žrtve. 😊
Verovatno ne bih preterala kada bih rekla da sam zbog, tada usvojene navike da svake godine izaberem projekat za koji ću volontirati, postala bolja osoba, profesionalac i majka.

Davanje kroz aktivnost je balansiralo moj ego i vratilo mi poštovanje za razlike na velika vrata u život. Moj naknadni profesionalni razvoj je veoma obeležilo razumevanje nužnosti promene perspektiva i uključenje drugih radi izlaska iz začaranih krugova u kojima se osećamo loše i ne pronalazimo rešenja.

Te svoje uvide sam i ugradila u edukativni koučing program za koji sam dobila akreditaciju od najmerodavnije globalne koučing asocijacije – ICF (International Coach Federation). Iskustva davanja i podrške iz minus životne faze su tako postala deo poslovne prakse u plus fazama. Fantastičan je osećaj kada oni koje u volonterskim projektima podržavam, nađu način da izađu iz sopstvenih zamagljenja, da pređu iz minusa u plus.

Energija koja se pokrene javljanjem nade, kreiranjem vizije i prelaskom na konkretan akcioni plan ne ostavlja ravnodušnim nijednog učesnika i daje potpuni smisao ideji podrške zajednici. Činjenica da se bavim društveno odgovornim projektima pada u drugi plan pred nasmejanim licem preduzetnika-u-nastajanju kome ”klikne” kako će razrešiti problem koji ga je mučio. Ja tada osmeh sa svog lica ne skidam danima…

Sinhroniciteti su znaci nevidljive mreže koja nas povezuje sa ljudima, stvarima i idejama:
Sanja, hvala ti!

Autor: Brankica Ljamić, PhD MCC

Povezani tekstovi