Iz perspektive iznetih podataka, iz tačke u kojoj je J.K. sada, čine li se njeni neuspesi manjim ili većim od njenog uspeha? I koliko su oni sada, uopšte, bitni (ako zanemarimo sigurno kajanje izdavača koji su odbacili rukopise)? Nekako mogu da zamislim scenu u kojoj ova super uspešna autorka sedi u velikom salonu svog dvorca u unutrašnjosti Engleske i zahvaljuje se poklonima koji joj je svaki pojedinačni neuspeh doneo…
Upravo stoga, kada mi s vremena na vreme roditelji postave pitanje o “najboljem”, tj. “ključnom” savetu sa vaspitanje dece, odgovorim da je to odnos prema neuspehu. Tačnije, smireni stav koji podrazumeva da neće sve uvek ispasti kako smo planirali i da je najvažnije da naučimo lekcije i nastavimo dalje. Ovaj stav ne podrazumeva tešenje, već aktivan rad na razvoju žilavosti za prihvatanje neželjenih ishoda. Žilavosti koja će nas navesti da nastavimo dalje, iako nam je pilula koju moramo da popijemo gorka. Bez sažaljenja, internih drama, bez previše priče. Umesto toga – lekcije: čemu nas je poraz naučio?

Suočavanje sa neuspehom je bolno jer se bazira na poređenju sa drugim ljudima i našim i njihovim očekivanjima:
“Nije se upisala u školu koju je htela, plače svaki dan”. Drugarica jeste, pa to boli još više.
“Pao je ispit koji je dugo spremao i zbog toga je propustio protekla tri roka”. Najbolji drug trenutno vozi svoju najbolju ispitnu sezonu.
“Ostavio ju je dečko i ona ne može da se sabere”. Sad će familija da počne da joj upućuje značajne poglede.
“Nisu ga pozvali na razgovor u firmu u kojoj je želeo da radi pa on sada nema volje da šalje CV-je”. Nekoliko prijatelja mu je reklo da tamo ni ne proba, sad je ispao naivan, pa mu se smeju iza leđa.

Najveći deo moći neprevaziđenog neuspeha leži u tome što smo se zbog njega zaustavili, neretko se zaglavljujući u sopstvenom razumevanju “nesreće”. Na taj način od neželjenog pravimo veći doživljaj nego što on jeste. To radimo tako što počnemo da mislimo, pričamo ili glasno ćutimo o osećanjima koja neuspeh sa sobom nosi – nesigurnosti, kajanja, krivice, blama, stida… Što više tako mislimo, tj. sami sebe guramo ka osećanjima od kojih nam je loše, to poraz postaje veći u našim očima i sve više govori o nama. Neuspeh počne da nas definiše, pa nekako na osnovu činjenice da smo loše uradili test zaključimo “Ja sam neuspešan. Ja sam propast”. A sve je u redu sa nama, samo test nismo dobro uradili.
Taj krug misli treba da prekinemo ako želimo da steknemo uspeh nakon neuspeha.

Kako to da uradimo? Jednostavno! Prestanemo da se samosažaljevamo i kukamo nad našim ranjenim egom. Prestanemo da očekujemo da drugi treba da nas sažaljevaju i teše naš ranjeni ego. Stavimo sopstvene ideje o tome šta će ljudi reći u drugi plan, jer ovo je naš život. Ako iz njega promolimo nos, primetićemo da i ljudi oko nas imaju svoje poraze.
Pali smo. U redu. Kad ustanemo, nastavićemo da hodamo.

Nismo uspeli. U redu. Šta smo radili da nismo uspeli? Šta od toga treba da promenimo? Kada počinjemo?

Prvo treba da naučimo sebe, pa onda i svoju decu – da progutamo ponos i tražimo pomoć da naučimo nešto što trenutno ne znamo da uradimo, da prevaziđemo blam što vam nije uspelo iz prve, da prihvatimo da nismo sudbinom vezani za loše rezultate. I da nastavimo da tražimo načine na koje ćemo, ipak, naći tog izdavača.
Da bismo bili u prilici da sumiramo poklone koje su nam naši porazi doneli .