Koliko puta nam se nešto slično desilo? I šta smo tada radili?

Mogli smo npr da se naljutimo i to pokažemo drugoj strani; da je suočimo sa nama dostupnim činjenicama i tražimo objašnjenje. Da očekujemo da nam kaže istinu, nadajući se da će izgovaranje istine razrešiti krizu poverenja. Da je “sateramo u ćošak” očekujući da nam pokaže da je vredna našeg poverenja.

Mogli smo takođe i da se u sebi nerviramo i da ćutnjom i nedelovanjem pokažemo da nešto nije u redu, očekujući da “krivac” prepozna razlog našeg povlačenja i na to odreaguje onako kako smo mi zamislili da bi trebalo. Svaka drugačija reakcija će podržati tezu o tome da je naše poverenje izigrano.

Mogli smo i da zatvorimo oči pred slikom koju pružaju nove informacije. I da to činimo i na slične buduće. Do nekog trenutka i neke situacije…

Koliko su nam ovakva ponašanja bila od koristi?

Bez nekog velikog preterivanja, smatram da su ovakvi i slični momenti izazova sa kojima se (neretko) suočavamo veoma važni za kvalitet naših (budućih) života. Nakon situacija sličnih ranije navedenim mi možemo postati “gorka” osoba koja ono što će se u budućnosti dešavati meri prema svom “lošem” iskustvu. Iskustvo ostaje za nas “loše” ako učini da postanemo (ne)vidljivo sumnjičavi i buduće odnose merimo prema neprijatnom iskustvu u pojedinačnom kontekstu. Loše iskustvo (bez znaka navoda) se završava našom odlukom da smo naučili lekciju i da dalje idemo neozlojeđeni, čista srca i otvoreni za izgradnju poverenja sa drugim ljudima.

Poverenje se ne poklanja, ono se gradi i kontinuirano izgrađuje.

Pokloni neretko opterećuju odnose u situacijama “merenja” i kriza jer uvode pitanje vrednosti poklonjenog. Čiji je poklon vredniji? Ili veći? Ili lepši? Na videlo tada izlazi šta smo sve podrazumevali kada smo dali određeni poklon, tj koliko mi procenjujemo vrednost poklonjenog.

Zajednička gradnja, s druge strane, podrazumeva prava, obaveze i odgovornosti da ćemo, u dobru i zlu, zajedno podići i na željeni način održavati ono što smo nameravali. Tu leži moć našeg odlučivanja: da ne podrazumevamo da drugi moraju znati naše kriterijume poverenja. Na nama je da ih jasno izrazimo. Ako je nešto ugroženo, da na to i ukažemo. Ništa nismo poklonili. Samo proveravamo kako stoje stvari sa zajedničkim poslom koji smo započeli. Pričamo o tome kako mi vidimo situaciju u kojoj saznajemo da je osoba bila na drugom mestu. Kažemo kako razmišljamo o tome što su informacije iz našeg poslovanja doprle tamo gde ne treba. Predstavimo situaciju kako ona izgleda iz našeg ugla jer želimo da proverimo kako stoje temelji zajedničke građevine. Razgovaramo. Otvorimo vrata razmeni jer želimo da na osnovu odgovora i budućih reakcija, razmotrimo da li želimo da gradimo u takvom kontekstu. Ili da odlučimo da za nas ima boljih investicija.

A najvažnija investicija koju možemo imati je ona u nas same. U naše dobro stanje, koje neće biti opterećeno “lošim” iskustvima iz prošlosti, koja nikako da se završe.