AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
Čuti nekoga podrazumeva saradnju koju slušanje ne podrazumeva
Razgovor direktora proizvodnje sa finansijskim kao da se upetljao u puzavice različitih gledišta: svako objašnjenje zahteva za popunjavanjem novog obrasca nedeljnog izveštaja nailazi na unapređeniji sklop razloga zašto to nije moguće. Direktor proizvodnje dosledno objašnjava stav da bi mu novi podaci doneli precizniju analizu troškova proizvodnje. Finansijski direktor ukazuje da slični podaci već postoje i da novi obrazac znači samo više posla, koji nije ni nužan, ni (baš toliko) vredan. Direktor proizvodnje obrašnjava na koje će mu sve načine novi podaci značajno koristiti. Direktor finansija iznete argumente smatra preterivanjem nekoga ko se u finansije ne razume…
Šta mislite da će se desiti? Kakav će biti ishod ovog razgovora?
Svaka sledeća razmena mišljenja će nastaviti da uvećava frustraciju oba sagovornika što će, gotovo sigurno, dovesti do toga da se uzajamno dožive kao tvrdoglave i nerazumne. Kako se razgovor nastavlja, obojica će sve više pažnje usmeravati na pripremu svog odgovora, a sve manje na slušanje i pronalaženje rešenja. Intenzivno usmeravanje pažnje na sebe samog nužno dovodi do osećanja sopstvene superiornosti (jedne ili obe strane). Kako se i ne bi osećali superiorno kada je druga strana toliko tvrdoglava da ne može ni da spozna ispravnost našeg načina razmišljanja? Argumentacija nam je besprekorna i to vidi svako ko razume temu onoliko duboko i široko kao što je to slučaj sa nama…
Dijalog tako, u suštini, ne odmiče, jer ga i nema. Na delu su dva monologa. Obostrano prihvatljivo rešenje se ne pojavljuje, potrebna saradnja ustupa mesto borbi za moć. Mogući scenariji kraja? Oba sagovornika odlaze sa ljutnjom u srcu. Jedna strana kapitulira, druga pobeđuje. Pojavljuje se kompromis kojim nijedan direktor nije zadovoljan.
Bez obzira na praktični ishod, emotivni je loš: uzajamna osećanja će verovatno biti negativna. Obavezivanje za sprovođenje onog što je, eventualno, dogovoreno će biti na niskom nivou. Svaki budući susret će se nadovezivati na ovaj razgovor…
Govorimo o bliskim saradnicima, onima koji treba uspešno da sarađuju na ostvarenju zacrtanih poslovnih ciljeva. Onima koji treba ili čak moraju da pronađu način da prevaziđu sopstveni ego zarad opšteg dobra. Kako to da se nešto tako podrazumevajuće i tako nužno, previše često sapliće o poslovnu praksu?
Ispravite me ako grešim, čini mi se da za slušanje da stvarno čujemo šta nam drugi govore nismo školovani. Učeni smo da slušamo, a slušanje se nekako izjednačava sa terminom poslušnost. Ko bar jednom u životu nije čuo da treba da sluša starije? Da sluša načine, ne nužno i da čuje razloge.
Slušanje je fiziološka aktivnosti. Čuti je intelektualno-emotivna radnja. Slušamo šta nam kažu. Čujemo šta žele da nam kažu. Slušamo činjenice. Čujemo razloge. Slušamo zvuke i njihov redosled. Čujemo čoveka i njegove potrebe.
Slušaj i uradi onako kako ti kažu, nasuprot čuj i zajedno pronađite rešenje. Moguća pasivnost nasuprot verovatnoj aktivnosti.
Čuti nekoga podrazumeva saradnju koju slušanje ne podrazumeva. Saradnja zahteva uvežbanu praksu izražavanja dobrih namera da se postigne dogovor koji će, u osnovi, biti dovoljno prihvatljiv za sve uključene strane da omogući da se dogovoreno sprovede bez budućih opstrukcija. Svrha dogovora nije da se dogovorimo. Svrha dogovora je da po njemu delamo, a da to delanje dovede do željenih rezultata.
Radila sam sa timovima i znam kako ego, tj. ega prestaju da budu prepreke na putu ostvarenja zajedničkih ciljeva. Ukratko, kada rečenicu “Al′ sam mu rekao” zameni rečenica “Al′ sam ga čuo”. I onda smo se baš lepo ispričali… i dogovorili.
