Stičem utisak da su danas pozitivne misli pod moranje: “A šta mi je drugo preostalo nego da pozitivno mislim? Moram da mislim pozitivno. Tako se bar nadam da će se okolnosti popraviti. ” I nadam se poboljšanjima dok sedim pred TV-om.
Kakvo je vaše iskustvo sa moranjima? Manje-više pozitivno ili manje-više negativno? Možda neutralno?

Za razliku od onih koji tvrde da su takvi rođeni, za sebe smatram da sam školovani optimista. Životna škola me je naučila da se i lepe i ružne stvari dešavaju i dobrim i onim drugim ljudima i da garantovane životne pravde jednostavno – nema.
Život nije fer. Tačka. Jedini način da naš život postane fer za nas je da obezbedimo da neki oblik onoga što mislimo da je fer-plej za naše okolnosti, dobaci do polja na kome bijemo naše bitke. Kada to uspemo da uradimo, pozitivne misli, iako veoma korisne, nisu i ne mogu biti dovoljne. Neophodno je i da zavrnemo rukave. Mislima, bez akcije, bitke se retko dobijaju. Pozitivnim mislima se ne dobija povišica. Potrebno je otići kod šefa i izneti argumentaciju.
Svoj naučeni optimizam zato zasnivam da pozitivističkom viđenju sopstvenih sposobnosti da ću uspeti da procenim šta treba da uradim da bi se neki problem razrešio. Ne izazov, sestro slatka. Problem. Čist problem. Ponekad, velik kao vrata. Ona ulazna u dvorac Zle Kraljice. Ne osećam se izazvano. Znam da moram da rešim problem. I ne osećam se dobro što sam razrešila izazov, nego što sam rešila problem. Volim stvari da nazovem onim što smatram da su pravi nazivi. Izazovi su nešto što ja iniciram, Probleme, rekla bih – ne baš.
Dakle, pozitivno verujem da ću znati šta treba da uradim, čak I kada nemam pojma što bi to tačno trebalo da bude da bi se neželjene okolnosti promenile. Ojačana pozitivnim iskustvom da, uprkos porazima, i dalje držim položaj na svom bojnom polju, biram pravac delovanja, pozitivno verujući da će on biti pravi. Istovremeno, pozitivno se hrabrim da ću, iako sam možda promašila,, biti u stanju da to uočim i promenim smer i vrstu aktivnosti.
A kada biram smer delovanja, gledam da on bude najjednostavniji mogući, jer ću tako relativno brzo otkriti ako mašim temu. Takođe, tretiram da je u kritičnim (uostalom, kao i u svim drigim) trenucima moguće svašta doživeti. Jednostavno rečeno, ja treba da rešim svoj problem, drugi ljudi imaju svoje. Sa razumevanjem (koliko god mi se činili manjim jer je svakom njegov problem najveći) za postojanje njihovih, lakše se nađe put za rešavanje mog.
Hoću da kažem da verujem da je najbolji put da stvarno iskoristimo snagu pozitivnih misli kroz akciju koja uključuje naše razumevanje za druge ljude, kakvim god se oni mrgudima prikazivali. Sami, bez učešća drugih ljudi, retko što možemo da završimo.
Silna istraživanja danas ukazuju na snagu energetskog polja našeg srca. Misao koja veruje da će, na kraju, sve biti u redu treba da bude udružena sa verujućim srcem. Samo tada pozitivna misao pokazaju svoje pravo dejstvo. Ako naše pozitivne misli ne pokazuju svoju pozitivnu stranu, trebalo bi da se zapitamo koliko nas u tome ometa naše sopstveno srce: koliko u njemu dominiraju loša iskustava, gorčina i nepravde koje su nam nanete u prošlosti? Ako je naš odgovor na ovo pitanje pozitivan, onda je ukupni skor negativan za naš optimizam.
Nema prečice za aktiviranje pozitivnih energija oko nas, dogod ne očistimo naša srca. Naša pozitivna misao nam tu veoma može pomoći, kroz praštanje zbog nepravdi i zahvalnost zbog pravdi koje su nas zadesile. Mi se češće bavimo onim što ne valja: zagledani u ono loše što nam se nakada desilo, podrazumevamo ono dobro što nam se sada dešava. Niti otpuštamo ono što nam se ne sviđa, niti grlimo ono što nam se sviđa.

Nema te pozitive koja nam takvima može pomoći. Ako ne znamo da oprostimo i budemo zahvalni, sve i da nas iznenadna sreća opali po glavi, naći ćemo načina da joj okrenemo leđa.