Misli i emocije
Dnevno nam se, u zavisnosti od stepena naše izloženosti životnim izazovima inacinu na koji ih doživljavamo, po glavi vrzma dvanaest do šesdeset hiljada misli. Po jednostavnoj racunici, osam do cetrdeset misaonih iskrica tokom svakog minuta, kako danju, tako i nocu. Nije ni čudo što nakon stresnih dana spavamo isprekidano ili provodimo noć razmišljajuci, tj. polu-spavamo! Misli (o lošim iskustvima, teškim razgovorima, planovima koje treba ostvariti u zahtevnim vremenima, neizvesnoj budućnosti, itd.) nam ne dozvoljavaju da se opustimo. Nemogućnost da se opustimo je logična posledica emocija (uznemirenja, straha, nesigurnosti i sl.) koje su povezane sa mislima, a koje predstavljaju dodatnu “branu” za pojavu onih “lepših”. Spoj uznemirujućih misli i emocija čini malom verovatnoću da ce nam prva jutarnja ideja nakon slabo prospavane noći, ukazivati na spremnost za izazove koji nas čekaju. Umesto optimizma, verovatno ćemo pomisliti: “Dokle?”, “Šta još treba da uradim?”, “Zašto baš ja?”, “Kako da izađem iz ovog začaranog kruga?”. Kada tako otpočnemo dan, potrebni su nam veliki napori ili veoma dobre vesti da bismo mogli da se pozitivno usmerimo…
Minimum 95(% (i slovima: devedeset pet procenata) misli koje smo imali juče, ponavljamo danas. Kada voljno ili nevoljno “zapatimo” pelcer određene ideje, ona nastavlja da raste u našem umu. Intenzitet njenog razvoja je direktno povezan sa našom spremnošcu da joj se posvetimo, baš kao i našim otporom da to ne činimo. Ma koliko zvučalo logično da nam je jednostavnije da u startu zaustavimo neproduktivne misli (nego da nam nedelje, meseci, čak i prolaze u njihovom ponavljanju) praksa ukazuje da se to retko dešava. Mi kao da imamo loš imunitet za odbranu od negativnosti u okruženju, pa tako loše vesti kontinuirano nadglasavaju dobre.
Ako se ovome doda i da nisu sva odredišta poznata, moguće je da, sa takvim slabim imunitetom, i ne primetimo da smo daleko otišli u smeru koji nismo želeli. Jednom pokrenuti proces dovodi do posledica, bez obzira da li ih mi želimo: lakše je vratiti se sa početka puta nego nakon 30 predenih kilometara.

Nasred puta
Relativno je jednostavno razumeti da smo krenuli u pogrešnom smeru ako prolazimo pored Indije, a krenuli smo iz Beograda ka Nišu. Ipak, naše životne situacije najcešce nisu baš tako jednostavne. Šta ako ne znamo kuda nas vodi sadašnje putovanje? Ili – gde smo tačno krenuli? Ako se sada pred nas postavljaju zahtevi koje nismo mogli ni da zamislimo? Ako se od nas traže odgovori na pitanja za koja smo mislili da nisu sa nama povezana? Ako treba da postignemo rezultate koji daleko prevazilaze one za koje mislimo da su za nas i za naše okruženje mogući?
Kako mi nedavno rece klijent, i sam u inspiracije: “Kao da sam se odjednom našao nasred nekog puta, a ne znam ni gde sam, ni otkud ja tu”.
Stvarno, ponekad kao da se probudimo na sred nekog puta i, zbunjeni, počnemo intenzivno da se preispitujemo, uz iste takve emocije. Malo-pomalo postajemo nesigurni ka čemu se krecemo (i ko to zna), i/ili ko tačno vozi (a ko određuje rutu), i/ili šta da radimo kad dode sledeća stanica (ukoliko je bude), i/ili koliko će još trajati putovanje (i šta kad se ono okonča), i/ili ko su ljudi sa kojima putujemo (liče na poznate, a nekako su se promenili). Da nam je bar atmosfera (tj. emocija) kao na ekskurziji, da pevamo u opuštenoj atmosferi, da se dovikujemo i smejemo! Uživali bismo – ne bi nam se mnoštvo uznemirujućih pitanja motalo po glavi. Ipak, nije to ta atmosfera…

Trasiranje sopstvenog puta je metafora za put kojim se usuđujemo da krenemo, nadajući se da nas on približava onom našem “ja” koje čeka da mu bude bolje, tj. da se oseća ispunjenije

Vreme za zaokret
Ako vam je opisano poznato, vreme je za zaokret. Vreme je da se zapitamo o odredištu – kuda smo pošli? Bez znanja o željenom rezultatu naših aktivnosti, svaki put nas negde vodi (makar se vrteli u krug), svaka ideja je podjednako ispravna i pogrešna, a svaka akcija i ima i nema smisla. I čini se, drugi vozači su bolji od nas, cim oni nas voze…
Neretko mislim da nam je motivacioni imunitet na tako niskim granama zato što se ne usuđujemo da krenemo ka onom što bismo više voleli od sadašnje situacije. Kažem krenemo jer ne razumem kako bi moć pozitivnih misli bez upuštanja u akciju, bila suštinski održiva. Afirmacije imaju dejstva samo ako podržavaju aktivnosti: ako se hrabrimo uoči sastanka sa zahtevnim klijentom (a ne sedeći u kući); ako se usudimo da sebi postavimo visoke targete i poverujemo da možemo da uradimo ono što još niko nije (pa krenemo da radimo).
Hrabri su oni koji se usude da krenu u nepoznato, iako im nije svejedno. Nismo hrabri kada nismo svesni da možemo ne-uspeti. Naprotiv! Hrabri smo jer smo svesni koliko stvari može krenuti naopako, a ipak biramo neki svoj način, neki svoj put.
Priznajmo, mnogo je lakše ici utrtim stazama i oslanjati se na postojeće saobraćajne, tj. putne znakove:
• Ako su prodajni rezultati u proseku loši, to je jasan znak da i moji mogu takvi da budu.
• Ako i kolega ima “probleme” sa zajedničkim šefom, ja ne moram da se trudim da uspostavim kvalitetnije odnose. Jasno je ko je kriv za lošu situaciju; naš loš odnos je njegova odgovornost.
• U nesigurnim vremenima kakva su ova sada, “nezdravo” je biti optimista. Ko može danas da planira sa sigurnošću? Niko. Niko danas ne može da planira sa sigurnošcu, niti uspešni planovi moraju biti sigurni na prvi pogled. Koliko primera znate da su, na papiru fenomenalne ideje, u realizaciji jednostavno “potonule”?
Onome ko nije spreman da rizikuje – ukoliko mu se rezultati dosadašnjih aktivnosti ne dopadaju – da inicira promenu u sopstvenom poimanju sveta i svom delanju u okvirima istog, ostaje da se nada da će, u vremenima stalnih promena, baš njemu dopasti odličan vozač, sa jasnim odredištem i ekspertskim čitanjem znakova kraj puta.

Afirmacije imaju dejstva samo ako podržavaju aktivnosti: ako se hrabrimo uoci sastanka sa zahtevnim klijentom (a ne sedeći u kući), ako se usudimo da sebi postavimo visoke targete i poverujemo da možemo da uradimo ono što još niko nije (pa krenemo da radimo)

Šalim se, naravno, i ozbiljna sam, naravno. Ukoliko smo nezadovoljni sadašnjim stanjem, ima mnogo prilika od kojih možemo otpočeti promenu trenutne trase. Ne moraju sve promene biti velike, revolucionarne: evolucija je takođe, sasvim u redu. Ne moramo imati odgovore na sva pitanja; pojedinačni su sasvim u redu. Ne moramo čekati idealni trenutak; ovaj sadašnji je sasvim u redu.
U tom smislu, trasiranje sopstvenog puta je metafora za put kojim se usuđujemo da krenemo, nadajući se da nas on približava onom našem “ja” koje čeka da mu bude bolje, tj. da se oseća ispunjenije. To je put tokom kojeg nameravamo da uživamo u svrhovitom putovanju, a ne samo u dostizanju cilja. Ovo je putovanje sa odredištem definisanim u konturama koje, našim aktivnim kretanjem, postaju sve jasnija slika. Naša trasa je posledica odgovora na pitanja koje okolnosti našeg puta pred nas postavljaju u vidu saobraćajnih znakova: Iz kog kruga želimo da izademo? Kakav je osecaj biti na ivici? Gde je tacka preokreta? Kada znaci promene postaju vidljivi…itd.
I sada je vreme za vas. Kao što napomenuh, da bismo mogli da otpočnemo sa trasiranjem nekog novog puta, potrebno je da imamo barem konture željenog… Za početak je sasvim dovoljno prepoznati iskrenu želju/ potrebu za promenom, uz ideju o smeru. I zato vas ohrabrujem da o tome mislite do sledećeg nastavka našeg trasiranja…
Trasiranje sopstvenog puta je metafora za put kojim
se usuđujemo da krenemo, nadajuci se da nas on približava onom našem “ja” koje čeka da mu bude bolje, tj. da se oseća ispunjenije.