AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
“Juce je prošlo.Sutra još nije došlo.
Imamo samo danas.Hajde da pocnemo.”
Možda smo se jednog lepog jutra probudili i sebi priznali koliko smo nezadovoljni poslom koji radimo i da na njega idemo kao po kazni. Na koje smo sve načine drugačiji dve godine kasnije, ukoliko ništa (ili malo) uradimo po pitanju tog nezadovoljstva? Ukoliko mudro ili manje mudro čekamo da se naše nezadovoljstvo reši samo od sebe… npr. tako što maštamo da nam šef to više nece biti ili tako što ce “ona” koleginica najzad naučiti osnovne elemente svog posla i početi da ga radi kako valja ili tako što se nerviramo i slabo da šta možemo da preduzmemo od intenziteta tog nerviranja.
Za koliko odluka koje se nas tiču ne mislimo da je na nama da ih donesemo? Kakvi smo to majstori postali po pitanju trpanja važnih tema pod tepih? Po pitanju odlaganja donošenja – makar privremenih – odluka? Možda se stvarno nadamo da će se, na ovaj ili onaj način, one doneti same od sebe? Ili nam se čini da je bolje da ih za nas neko drugi donese?
Ako se to i desi, odluka ce biti usaglašena sa kriterijumima te osobe, a ne sa našim…
Šta želimo?
Ukratko, trasiranje nekog novog dela našeg životnog puta treba da otpočnemo tek kada tačno znamo ka čemu želimo da se krecemo, tj. šta nam je cilj. Takođe, o uspešnim promenama ne bi trebalo da razmišljamo dogod nameravamo da zadržimo postojeće navike, željno iščekujući da se okolnosti same od sebe promene. Da bismo mogli da utičemo i menjamo situaciju, oba činioca su neophodna: i da znamo gde želimo da stignemo i da smo spremni da nešto žrtvujemo zarad ostvarenja onog što želimo.
Kako god da ga okrenemo, ono što moramo da menjamo su naše navike.
Naše navike čine naš život. Ukoliko su one produktivne i život ce nam biti. Ukoliko nisu, takav ce nam i život postati; često i ostati. Da li ustajemo u 06.30h ili u 11.00h, kako se hranimo na poslu, kako provodimo slobodno vreme itd. – serija uobičajenih malih aktivnosti na koje smo se navikli, na kraju pravi veliku razliku u rezultatima i kvalitetu naših života.
U suštini, naše navike za nas grade odbrambene zidove i/ili pokreću skupljajuće ili proširujuće krugove.
Nema promene u našim životima dogod ne iskoračimo iz zone komfora
Navike grade zidove cija je dobra namera da nas zaštite od stvarnosti, na koju (mislimo da) ne možemo da utičemo. Ako mislimo da ne možemo, onda i ne pokušavamo, pa se zatvaramo unutar zidina nemogućnosti koje postaju sve realnije, u našim glavama.
Navike takode i pokreću krugove aktivnosti:
• skupljajuće – koji nas vode do istih rezultata dogod se ponašamo na isti način; to je onaj osećaj da se krećemo u krugu (Naravno da je u krugu, kad je unutar naših spomenutih zidova).
• proširujuće – koji nas vode ka novim oblastima i rezultatima, onda kada znamo kuda smo krenuli i spremni smo da isprobamo drugacije načine reagovanja (Tada, u suštini, razvijamo nove navike, korisne za nove rezultate).
Naše navike, ono što od jutra do večeri radimo, čine našu zonu komfora – zonu poznatosti, sa kojom smo se srodili. To je onaj život na koji pristajemo, čak i kada nam ne prija. Naravno da moramo da pristanemo, kad smo se sami tu doveli! Svako ponašanje, svaka odluka, svako odlaganje – izazivaju lanac događaja koji ih slede. Svaki uspeh, svaki neuspeh, svaka iskorišćena i svaka propuštena šansa su nas doveli do mesta na kojem smo danas = pravo u krug naših navika, u zonu našeg (ne)komfora. Nema promene u našim životima dogod ne iskoračimo iz zone komfora. Naše životne okolnosti se neće promeniti samo zato što se u vezi njih ne osećamo dobro. Na nama je da stvar preokrenemo i pokrenemo ka onome što želimo. Ne-želeti ono što imamo, kukati nad postojećom situacijom, nije dovoljno. “Šta hoceš?” je pitanje koje traži precizniji odgovor od: “Neću… ovo”. “Šta hoceš?” traži odgovor koji pocinje sa “Hocu…” inastavlja sa “… i za to sam spreman/spremna da platim…”
Ukratko, za promenu su nam neophodne dve vrste odluka: da formulišemo šta tačno hoćemo i da definišemo kako i čime ćemo to platiti. Obe imaju zajedničku notu jer podrazumevaju da preuzimamo odgovornost za sopstveni život i ne čekamo da ce nam boljitak doneti neko drugi ili nešto drugo.
Jasna ideja o željenom je neophodna da bismo bili sigurni da usmeravamo život ka onome što je naš plan. Iskreno, mislim da smo svi u životu iskusili situacije u kojima znamo šta nećemo (i relativno lako možemo da opišemo sve detalje ovoga što nam smeta), a da nemamo odgovor na “Ako to neceš, a šta hoceš?”. Ako mi ne znamo šta je za nas bolje od postojećeg, a kako vakum ne postoji, prazan prostor koji naša nesigurnost i/ili neznanje ostavljaju, popuniće verzija druge osobe o tome šta je za nas dobro. Posle nam može samo biti žao kad neko drugi bude unapređen…
Trasiranje nekog novog dela našeg životnog puta treba da otpočnemo tek kada
tačno znamo ka čemu želimo da se krećemo, tj. šta nam je cilj
Odricanjem do cilja
Plaćanje je gorka pilula na koju moramo da pristanemo jer ne postoji “besplatan ručak”. Mi uvek plaćamo, cak i kada se zavaravamo da nije tako. U doba aktuelnog insistiranja na nedostatku finansijskih sredstava, za nas je velika lekcija da razumemo da se “žrtvovanja” zarad ostvarenja onog što želimo ne svode samo na novac. Odricanja podrazumevaju i vreme koje treba da posvetimo radu; prevazilaženje nesigurnosti kada se suočimo sa nepoznatim i neželjenim, uz neprospavane noći; učenje kako da prevaziđemo prepreke na putu; često veoma zahtevno građenje mreže kontakata; disciplinu da – uprkos izazovima – ne odustanemo od dodatnih životnih poslova koje smo sami sebi, uz već postojeće, nametnuli; suočavanje da čak ni naši bližnji ne moraju uvek da nas razumeju i podržavaju u našim namerama…
Spisak je podugačak i uvek se može dopuniti.
Odluka o spremnosti za plaćanje da bi se ostvarilo ono što želimo je ključna razlika između “pričanja” da nešto želimo i stvarne želje. Kada pričamo da nešto hoćemo, a ka tome ne krenemo – mi to, u stvari, nećemo. Kada pričamo da nešto možemo da imamo, ali eto nećemo, mi zabavljamo društvo u kafani.
U suštini je sve to veoma jednostavno: ostvarenja onoga što želimo da se desi nema bez našeg aktivnog učešca. Bez nas, naše ideje su usamljene i spremne da pronađu aktivnije društvo.
Leto je, kao i svako drugo godišnje doba, veoma dobar period za razmišljanje o odlukama koje treba da donesemo da bi se ono što želimo da promenimo, kada to iskreno i odgovorno želimo, pokrenulo ka zamišljenom cilju. Ono čega moramo biti svesni je i da te odluke podrazumevaju i spremnost da zavrnemo dugačke rukave koje oblačimo sa dolaskom hladnijih dana.
