AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD
“Izgubljeno vreme nikada nećemo pronaći”
Svuda oko sebe čujemo fraze koje počinju sa “Nemam vremena”, a nastavljaju na različite načine, poput “u frci sam…”, “za X, imam kratak rok za Y…”, “ni da se javim rođenoj majci / da se poigram sa decom / da nađem momka”, “da to slušam…”, “da to rešavam…”.
Naivno bi bilo zaključiti da nam je cca 300.000 sati koje smo dobili produženjem prosečnog ljudskog veka sa 45 na blizu 80 godina, omogućilo i opuštenije aktivnosti u vezi životnih obaveza. Naprotiv! Činjenica da udaljenosti koje su se nekada prelazile danima sada prelazimo u par sati, pre utiče na očekivanja o još većim brzinama i kretanjima, nego o usporavanju i mirovanju.
Iskreno rečeno, sami smo napravili taj novi poredak. Sami smo izgradili potrebu da, od kada je mikrotalasna rerna skratila period pripreme hrane i do deset puta (baš kao i “tetkine” i “bakine” kuhinje u kojima pazarimo “domaću” hranu na putu ka kući), oslobođeno vreme koristimo za neke druge aktivnosti. Ne kuvam, zato idem na rekreaciju. Ili spremam specijalizaciju. Ili vodim sina na košarku, a kćer na balet ili oboje na engleski.
Kada drugi troše naše vreme, to je osnova za nerviranje: oni to rade namerno. Kada mi to sami radimo, to je osnova za opravdavanje: morali smo jer nismo mogli da biramo.
Posmatrajući ljude koji uspešno završavaju ono što su naumili, uočila sam da koren njihove efikasnosti u upotrebi vremena leži u opuštenijem odnosu prema istom. Kao da vreme za njih nije izazov, već saveznik. Ono je njihov psihološki prijatelj, a ne neprijatelj. U trenucima krize, pritisnuti rokovima, od njih ćemo pre čuti: “Polako, sad ću ja /sad ćemo mi to…” nego “Šta si do sad čekao?” Oni kao da imaju ključeve kojima otključavaju vrata za proširenje vremena kada je to potrebno, za razliku od onih koji zaključavaju okolnosti i sužavaju dostupnost vremena. Izgleda mi da, upravo zbog toga što se ne uznemire zbog “pritiska” vremena, oni koji na njemu vide prijateljsko lice, uspeju i da ga i nađu. Tačnije rečeno, nađu tačno onoliko koliko je potrebno da se usredsrede i razreše željeno pitanje… i mirno nastave dalje.
Priznajem da imam dilemu o važnosti uticaja znanja o upravljanju vremenom na našu efikasnost jer mislim da je stav o (ne)imanju vremena dominantniji. Pretpostavljam da nisam jedina koja poznaje nekoliko osoba koje su išle (i po nekoliko puta) na time management obuke, a da to nije dosledno unapredilo korišćenje sopstvenog, i vremena drugih ljudi. Oni koji su kasnili to i dalje čine, iako ih čekamo kraći period. Napredak se naročito vidi kada moraju da stignu na poslovni sastanak ili u bioskop. Ipak, stare navike dominiraju i maske padaju kada su u pitanju aktivnosti za koje postoji fleksibilan period početka. Tako sam nekoliko puta došla na rođendane na koje slavljenici kasne…
Lično, više verujem u efikasnost pozitivnog stava o tome da vremena ima, čak i kada ga (objektivno) nema previše, nego u naglašavanje činjenice da ga (objektivno) nema dovoljno. Upravo zato bih rekla da je najbolji savet u vezi sa pronalaženjem vremena da se pravimo kao da ga imamo. Da duboko udahnemo, široko se osmehnemo i kažemo sebi i drugima: “Taman toliko koliko imamo nam je dovoljno. Idemooooo!”
Jednostavno, čak i kada nemamo previše vremena, neko vreme i dalje imamo na raspolaganju pa je neracionalno da ga posvetimo priči o tome kako ga nemamo… dok ono prolazi.
