Ja sam Brankica Ljamić, optimista sa dve noge na zemlji. Verujem u nužnost spoja jasne slike o onome što želimo da se desi i dobronamernih, upornih i doslednih (DUD) aktivnosti koje nas do tamo vode.

Moje je iskustvo da sam zavrtala rukave za sve što sam postigla. Do titule doktora nauka, koju sam na FON-u stekla tezom o upravljanju resursima malih i srednjih preduzeća, stigla sam kao diplomirani psiholog sa beogradskog Filozofskog fakulteta i master menadžmenta sa bostonskog univerziteta. MCC (Master Certfied Coach) zvanje su mi odgovorni iz ICF (International Coach Federation, USA) dodelili nakon 12 godina bavljenja koučingom, preko 250 sati edukacija, više od 2500 sati iskustva rada sa klijentima i demonstriranih kompetencija tokom koučing sesija.

Zvanje MCC ima nešto preko 1200 koučeva na svetu. MCC i doktorat oko 200.

Postala sam kouč jer kada sam osigurala da spoj mojih ekspertiza može podržati klijenta na putu promena. Nisam se probudila jednog jutra sa idejom da svetu nedostaje vizionar baš mog kalibra i da će mi to biti tema novog post-a na društvenim mrežama. Pre koučinga sam 16 godina bila uključena u porodični biznis. Činjenica da sam oduvek bila ponosna na dvostrano poreklo – srpsko i hrvatsko – dodatno je pojačala intenzitet sticanja iskustva u VUCA* privatnom i poslovnom okruženju.

Koučing i ja smo se sreli dok sam radila doktorat i identifikovala izazove sa kojima se, tokom izgradnje sopstvenog biznisa, sreću preduzetnici. Strateške i poslovne aspekte sam dobro poznavala, i njih sam za potrebe rada, i pratila. Ono što je tada okupiralo moju pažnju, postala je tema koja je i ostala centralni stub mojih interesovanja do današnjih dana, a koju bih sabrala u dve reči – smisaoni uspeh.

Nagledala sam se i naslušala mnogo toga, a ono što sam najmanje videla i čula je svesnost da sve košta, da se uspeh plaća i da valutu plaćanja možemo odrediti mi sâmi, i to unapred. Videla sam dosta posledica onoga što bih nazvala nepotpunim (da ne kažem – neuspešnim) poslovnim uspehom: nedostatak komunikacije i bliskosti sa bližnjima, široko životno nezadovoljstvo, raznolika ispoljavanja usamljenosti, nepoverenje koje sprečava da se posao prepusti nekom drugom, fizička i mentalna oboljenja, itd. Naravno da sam videla i posledice neuspešnih poslovnih inicijativa. Ipak, one su bile sasvim drugačije, nekako prepoznativije od posledica uspeha koji blješti, a aktere ostavlja praznim.

I naravno, rečenica koja odslikava spremnost okoline da podrži: ”Ma hajde, ne možeš imati sve u životu”.

A dokazana hipoteza mog doktorata kaže da znanja vlasnika, o sebi i poslu, određuju domet uspeha firme. Niko ne može bolje i lakše pokvariti sve postignute rezultate od (nepažnje, nespremnosti, neznanja) samih vlasnika. Zbog njih i njihovih odluka sam i napisala edukativni roman ”Koliko si spreman da platiš?” (knjižare Delfi) u kome Marko Popović od svog brata Luke pokušava da dobije odgovore na pitanja koja je shvatio da treba da postavi tek kada je došao do ivica provalije – zdravstvene, porodične, finansijske, poslovne.

Ovo je geneza mog pristupa koučingu i okvira unutar kojeg radim sa klijentima koji veruju da imaju pravo na sve u životu – i da budu uspešni i da u tom uspehu kako njima, tako i onima do kojih im je stalo i koji su mu i doprineli, bude dobro. I da se svi tako i osećaju, u atmosferi uzajamne podrške. Ovo stoga što je suma veća od zbira svih delova, i zato što naš ego postaje jači kada nauči da bude manji.

Osim individualnog koučing rada sa klijentima, kreirala sam i vodim i svetski akreditovani program za školovanje onih koji žele da postanu profesionalni koučevi. Program CAP (Coaching for Active Preeminence) sam kreirala sa namerom da, u vremenima koja se ubrzano kreću ka virtuelnoj stvarnosti i veštačkoj inteligenciji, podržim profesionalni razvoj koučeva jer verujem da će potreba za ovom vrstom podrške i pomoći, konstantno rasti. Trenutno je to, po nalazima Price Waterhouse Coopers-a i ICF-a, druga najbrže rastuća industrija, nakon IT-a.

Volontiram u izabranim projektima svake godine. Tako podržavam razvoj drugih i lokalne zajednice.

Umem da ne radim, umem i da ne mislim o poslu. Družim se sa drugarima iz osnovne škole. Volim da putujem i to, često i rado, činim. Obilazim muzeje, planinarim, uživam u pozorištima, koncertima, music hall-ovima i kabareima, degustiram lokalnu hranu i pića. Idem redovno u bioskop. Čitam raznolika štiva, a čini mi se da polako počinjem da gubim korak sa načitanošću i širokom informisanošću svoje dve prelepe kćerke, koje se sigurnim koracima kreću ka sopstvenoj samostalnosti.

*menadžerski termin koji definiše izazove rada u promenjivom, nesigurnom, kompleksnom i dvosmislenom okruženju (eng. Volatile, Uncertain, Complex, Ambigious)