fbpx

Vikanje ne motiviše

AUTOR :
Brankica Ljamić, PhD

Način na koji komuniciramo – jasnoća rečenog i naša lična uverljivost dok izgovaramo željeno – čine okosnicu izgradnje odnosa sa drugima u poslovnom okruženju

Čini mi se da su ljubaznost i prijatnost u većoj ili manjoj meri prestale da budu željene komunikacione karakteristike radnog okruženja. (Pretpostavljam da bi cinici rekli da nikada nisu ni bile.) Sve učestalije slušam prepričavanja i čak i prisustvujem raznolikim ispadima u kojima dominiraju visoki – ili tihi i ledeni – tonovi, uvrede, nekonstruktivni-razgovori-na-korak-od-poziva-policiji, lupanja vratima, sarkazam, pretnje i zahtevnost koje često nisu utemeljene u poslovnim ciljevima (ako se uopšte zna koji su oni).

Kada pitam kako bi moji sagovornici nazvali takvo ponašanje svojih kolega, a najčešće nadređenih, dobijam odgovore poput “Može joj se”, “Baš ga briga”, “Takav je čovek, težak karakter/seljačina/sadista”, “Dranjem prikriva neznanje”.

Kada pitam one koji demonstriraju ovakva ponašanja, najčešće nadređene, kako bi opisali uzroke ovih situacija, najčešće dobijam odgovore poput “Moram, jer se on(a) pravi blesav(a)”, “Niko neće da preuzme odgovornost”, “Ljudi su glupi/lenji/bezobrazni i jedino što shvataju je kada ih lupim po džepu”.

Verovatno ćemo se složiti da su ovo, obostrano, nimalo podsticajni opisi osoba sa kojima provodimo veći deo naših dana. Tačnije, od kada se zaposlimo – veći deo naših života.
Znam, kriza je. Znam, izazovno je kreirati poslovnu vrednost iz koje će se isplaćivati troškovi. Znam, izazovno je naplatiti isporučenu robu ili usluge. Znam, izazovno je plasirati sopstvenu ekspertizu. Znam, izazovno je promeniti posao. Znam, rata za stan se plaća svaki mesec. Znam, toliko toga u našim životima zavisi od drugih. Ipak, upravo zbog toga što je veoma mali broj poslovnih ciljeva koje možemo da ostvarimo sami, bez češća drugih ljudi, pitam se – kuda nas ovakva komunikaciona praksa vodi? Ka još većem stepenu agresije i cinizma? Ka još intenzivnijem pokazivanju da smatramo da oni oko nas nisu sposobni, vredni, pametni, da rade svoj posao?

Iako je tema veoma ozbiljna, čiste savesti saopštavam da ne mogu a da se ne nasmejem kada pomislim da bi iko mogao da veruje da su kritike i ponižavanja osnov održive motivacije. Iznošenje negativnosti, onoga što nije dobro i što bi moglo da bude bolje može biti samo inicijalna kapisla koja od prvog vodi ka drugom. Radoznala sam da upoznam čoveka koji ulazi u kancelariju sa osmehom na licu, dok mu kroz glavu prolaze razdragane misli poput “Jedva čekam da saznam u čemu sve danas nisam dobar” ili “Imaću privilegiju da naučim sedamnaesti (i brojkama – 17.) način na koji sam sastavio loš izveštaj zbog koga sam preksinoć u kancelariji ostao do 21h” ili “Radujem se što ću koncentrisano i sa razumevanjem da slušam šta šef stvarno želi da kaže dok viče i govori nam da smo nesposobni”.

Način na koji komuniciramo – jasnoća rečenog i naša lična uverljivost dok izgovaramo željeno – čine okosnicu izgradnje odnosa sa drugima u poslovnom okruženju. Okosnicu onoga što podrazumeva podsticanje drugih da svojim radom daju doprinos ostvarenju zajedničkih ciljeva. Od mnogo različitih načina na koji se ciljevi mogu ostvariti, u praksi se najdelotvornijim pokazao onaj u kome zajednički cilj postaje i lični cilj pojedinca. Poput štafete: bitno je koliko brzo pojedinac trči jer to utiče na timski rezultat.

Nema timskih rezultata bez individualnih odricanja. Nema ličnih odricanja bez razumevanja svrhe. Teško je zamisliti da će se neko odricati danas zato što vidi da će se sutra odricati još više jer se granice pomeraju, ciljevi nenajavljeno menjaju i nerealni zahtevi zauzimaju primat. Koliko stimulativno može da deluje ideja da je dobro to što je danas neko vikao zato što će sutra da viče duže ili jače? Kako možemo da uživamo u lošim osećanjima koja u nama izazivaju komentari koji nas prikazuju kao nekompetentne, lenje ili nedobronamerne?

Podsećam da je komunikacioni stil rukovodioca osnovni razlog zbog koga ljudi napuštaju preduzeća. Istovremeno, komunikacioni stil rukovodioca je i dominantni faktor nematerijalne stimulacije koja, u ponovljenim istraživanjima na svetskom nivou, može uvećati produktivnost zaposlenih i do 19%.

Onima koji praktikuju vikanje i “otrovnost” u raznim formama preporučujem da preispitaju svoje stavove, da bi u potpunosti razumeli poslovne posledice komunikacione krilatice koja kaže da će “ljudi možda zaboraviti šta ste im rekli i nikada neće zaboraviti kako je ono što ste im rekli učinilo da se osećaju”.

Povezani tekstovi