Stvarno, zašto?

Zašto baš svaki put moram da stignem na vreme iako znam da će sagovornici kasniti? Kako to da i dalje pišem izveštaje za koje me poslednjih par meseci niko nije ni pitao? Zašto ustajem pre svih ukućana da pripremim ono što je potrebno da njihovo buđenje, spremanje i napuštanje doma protekne što efikasnije, iako su to već odrasli ljudi? Otkud mi navika da odgovorim na službeni poziv u subotu u devet uveče? Kako sam došla do toga da je potpuno u redu da kolegi objašnjavam gde se tačno nalazi određeni dokument dok se trudim da sa detetom složim zamak od peska na plaži, tokom onih malobrojnih dana koje nazivam odmorom?

Stvarno, šta nas pokreće da radimo ono što radimo čak i kada ono što radimo nije u našem najboljem interesu? Kakve razloge sebi i drugima navodimo da objasnimo pritisak koji osećamo kada pokušavamo da uspostavimo ravnotežu između onog što mi želimo i onoga što drugi žele od nas? I ima li tome kraja?
Sigurna sam da o ovim temama, s vremena na vreme, i manje ili više intenzivno, svi razmišljamo. Živimo, kako citat s početka teksta naglašava, u vremenima koja nisu jednostavna i udobna, a mi – u interakciji sa drugima – neretko još dodatno komplikujemo i neudobnijim činimo naša životna iskustva. To najčešće izvedemo tako što prihvatimo da radimo stvari sa kojima se na neki način ne slažemo ili tako što ne primetimo da su razlozi za slaganje odavno nestali. Prihvatajući da pomognemo kolegi iako je on taj deo posla već odavno trebalo sam da zna da uradi, prihvatajući da sedimo na sastancima na kojima se neće doneti odluka, ili će se doneti odluka da će se ona prava doneti na nekom od sledećih sastanaka, preuzimajući razne obaveze jer nema ko drugi pa moramo mi (dok se pitamo da li smo baš stvarno jedini ludaci na ovoj planeti koji se tako ponašaju)… činimo da u naš rečnik na velika vrata uđe jedno veliko moram koje će se neumitno pretvoriti u (sve) više manjih moranja.
Nekako mi se čini da su čitave generacije odgajane na razumevanju da se na termin moranje naslanjaju oni koje smo povezali sa obavezama odraslih ljudi: odgovornost, trpljenje, pritisak, rad, posao,… Moraš da trpiš, takav je život. Moram to da uradim, izgubiću posao. Moram da ga slušam iako lupa gluposti, zato što mi je šef/klijent/svekar itd. Moram to da istrpim jer mi treba kredit. Moram tako jer sam to ja, a ja ne umem drugačije nego da budem savesna/poštena/direktna…

Svako naše moram ima razlog. Za svako naše moranje postoji jak razlog jer moramo sebi da objasnimo zašto neko nad našom pameću, emocijama i vrednostima ima takvu moć da nas čini ne-fleksibilnim za pronalaženje drugačijih, za nas boljih, odgovora na njihove zahteve. Zahtevi drugih koji drže neku moć nad nama čine da se osećamo nemoćno i, samim tim, nesposobno da kreativno razmislimo šta želimo i kako da do toga dođemo. Kao da kreiramo nekakvu misaonu maglu koja nas zaustavi u sagledavanju šire slike krajolika i pronalaženju boljih staza. Kako kaže drugi deo citata sa početka ovo teksta: “Treba se usuditi i izdržati”.

Razmislimo o tome. Nije pod moranje. U pitanju je samo naš život.